Управо ових дана постујем коментаре на youtube.com, који се односе на пјесме Ђорђа Балашевића, не зато што ми се његово дјело не свиђа, него по мом схватању људи са ових простора не схватају шта он жели рећи. Како бих био коректан према себи и према другима, није ми тешко да превалим преко језика чињеницу да можда ја нисам управу.
Сљедеће што ми пада на памет јесте да само дјело Ђорђа Балашевића, руку на срце има умјетничку вриједност, и врло је жалосно када се чује вијест како дотични није могао да одржи концерт из "непознатих" разлога. Али оно што мени као човјеку који не припада кругу људи који прате лик и дјело Балашевића, смета јесте чињеница да је сам себе превише исполитизовао, како својим пјесмама, од 90-тих па наовамо, тако и политичким ангажманом, којим хтјели или не замјерате се људима који другачије посматрају проблем или просто подржавај другачије идеје или су индиферентни према нечему. Мислим, ако ја лажем не лажу клипови на youtube.com. Навешћу само неке од интересантних наслова, мени су "драга" два,
одјеби јна и
Слабо диваним Хрватски. Наравно, свако има право на своје мишљење, па и моја маленкост.
Прва ствар коју желим да истакнем, јесте својеврсни парадокс, јер Ђоле, како га воле звати његови бројни обожаваоци, својим јавним дјеловањем је одувјек показивао како превазилази те мале разлике, које праве проблеме народима на Балканском полуострву. Гледајући ове клипове, или боље рећи слушајући шта Ђоле има рећи схватиш да он себе доводи у контрадикторан положај. Зашто ово кажем? Зато што оваквим наступима Ђоле негира све своје претходне пацифистичке ставове, којима је себе представљао као миротворца, човјека широких схватања, код кога за мржњу нема мјеста.
Ја лично вјерујем да Ђоле не мрзи никога, али својим пјесмама као што су горе наведене, он продубљује мржњу која влада између Хрвата, Срба, Бошњака итд. Да ли је он лично свјестан тога или не, у то се не бих упуштао.
Добро, неко ће рећи, аха, али Ђоле се свему томе, што му ти замјериш, исмјева на један њему својствен начин. Али, онда ћу ја рећи, па добро, прихватам, али онда он није свјестан посљедица свог "хумора". Просто, људи на овим просторима нису спремни, и бојим се да неће бити, да схвате ту врсту хумора.
Мене оптужују у својим репликама, да сам утописта, како имам неки свој виртуелни свијет, како ја гајим мржњу према другима ... Ништа од тога није тачно. Није ми намјера да некога увјеравам каква сам ја особа, то ми изгледа мало глупо, посебно, Интернет није мјесто за тако нешто. Али, не мрзим никога, нисам утописта. Лагао бих, ако бих рекао да немам личну визију свијета, али ко је нема. Вјерујте ми на ријеч, нисам још толико пролупао да бих режирао свој живот у стилу The Matrix филма. Сматрам да је реалност најбоље мјесто за живот. Било би превише монотоно када у животу проблеми не би постојали.
Морам да признам, да понекад поставим неки пост који је изгледа супротан мојим ставовима, али то радим не да бих се уклопио у дискусију, него чисто некада желим да прогурам мени у том тренутку ироничну мисао; барем ја мислим да је иронична.
Но, желим да кажем још нешто о циљаној групи, тј. о људима који себе сврставају у пацифисте, миротворце, и оне који су толико забринути за психолошко стање нас затуцаних особа који нећемо да се "еманципујемо" итд. Мислим, да огроман број људи који је распиривао и сијао мржњу на овим просторима, током недавних догађаја, сада сигурно уточиште проналази управо у оваквим социјалним круговима, пошто нису спремни да признају, да су својим језиком, неким личним актом, само продубљивали разлике, не питајући за посљедице. Сада, у страху да их неко не прозове, за оно што су учинили, или још горе што нису ништа учинили да би спријечили најгоре, прозивају друге и сваљују кривицу на нас који уопште нисмо криви за било шта што се десило у прошлости, прозивајући нас националистима, конзервативцима, шовинистима, клерофашистима итд. Па шта ако сам националиста. Јел' то лоше? Па, Француз је поносан што је Француз, Србин би требао да је поносан што је Србин, Њемац што је Њемац, али, ни то не вриједи ако ниси добар човјек. Колика је њихова параноја, најбоље се види у њиховим коментарима у којима позивају једне, друге, треће на помирење, и суживот. Један коментра ће ми остати у сјећању највише. Неки лик из Црне Горе изјављује како је смувао своју садашњу дјевојку уз неку Ђолетову пјесму. Те, ето пошто му је та пјесма асоцијације на лични успјех, чова поздравња све редом, па и Етиопију, али наводи да не зна разлог што поздравља ове посљедње. Па гдје је ту правда? Сад је све уреду, нема проблема, А шта је са погинулима и несталима на свим странама. Микоме ништа. Сви се волимо Све је уреду. Смијем се усудити и рећи да због нерашчишћених рачуна из далеке и недавне прошлости, управо ова група, самозваних пацифиста, која је била у станју да спријечи рат, ће у не тако далекој будућности дочекати прави тренутак како би покренула точак рата, на овом прељепом, али тако несрећном Балкану. Еее Балкане, Балкане, тако си љеп, а тако лоши људи живе на твојим леђима. Напуштају те добри, остај углавном лоши. Како ћеш се са тиме изборити?
Ако тако треба да буде, то je поштено. Само, онда ми није чудо када видим да се на форумима и постовима, који нису везани са политиком, појављују тако егзотичне дискусије на тему шта је старије кокош или јаје (у преводу ко је први почео и ко је крив).
И, ако тако треба, прихватам улогу утописте, али немојте ме лагати да на нашим просторима има нешто што није исполитизовано. Е, па ја нисам исполитизован, и усуђујем се рећи да сам прерастао све глупости око којих се глођете. Чак су и цркву исполитизовали.
Поздрав.
